Poslednji_put_zajedno -

Kada su konačno izašli, grad je bio obasjan veštačkim svetlima. Noć je bila mirna. Bez dugih zagrljaja, bez obećanja koja se ne mogu održati. Samo jedan kratak klimanje glavom, poslednji pogled koji je trajao sekundu predugo, i zvuk koraka koji se udaljavaju u suprotnim smerovima.

Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. „Kišobran koji se polomio na pola puta do tvoje zgrade. Bio sam skroz mokar, a ti si se smejala toliko da nisi mogla da otključaš vrata.“ poslednji_put_zajedno

Koji ili emociju biste želeli da istražimo u sledećoj priči? Kada su konačno izašli, grad je bio obasjan

Nisu morali ništa da kažu. Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama koje su ostavljali iza sebe. Bio je to onaj trenutak koji oboje poznaju, ali niko ne želi da ga imenuje. Poslednji put zajedno. Samo jedan kratak klimanje glavom, poslednji pogled koji

U restoranu na samom rubu grada, onom čija su svetla uvek bila previše prigušena i gde je miris stare kafe bio pomešan sa mirisom kiše koja je tek prestala, sedeli su Marko i Jelena. Ispred njih su stajale dve šolje, netaknute, dok je para polako nestajala u hladnom vazduhu.

„Zadrži ga,“ rekao je Marko. „Neka ostane kod tebe kao dokaz da smo nekada bili stvarni.“